Сентенција владике Саве (12. XI 1763.)

 

 

 

 

 

Сентенција владике Саве 

Луштица, 12. XI 1763. 

1763, нојемврија 12, у Луштицу 

Да јест веденије васакому господару пред ким изиде сије писаније како ја, владика Сава, придох у поштени збор  михољски визитати наше цркве и христијане старијем нашијем обичајем. И дођосмо у село Клинце и у село Мркове. И ту нађосмо међу Калуђеровићима и међу Јановићима велику свађу и мрзост, а то све поради једне ђевојке што беше да Пијеро Јанков за сином капетан Ђура Јановића, пак иста та ђевојка стојала у та[ј] поштени дом 7 годинах и тако [ј]o[ј] се нешто згоди у њe ум и почела бљежат по туђијех кућах, а ње род опет је водили не у мало путах, а она опет бљежи, паки ње род запријетили [ј]o[ј]: “да те није у нашу кућу тијем путом никад”, а њу ђаво настави, и побљегне у Црну Гору у својте. И стојала тамо осам мљесецах. И тако ње исти род њу добавили и довели дома и молили капетана Ђура Јановића да је узме. Ђуро не хтио никад. И ми га молисмо да је узме и говорисмо: „Наша црква ваcтoчнa не да да чловек жену остави, ни жена мужа до самрти”. Одговара исти вишеречени Ђуро: “Ево година данах како је она оставила мужа и своју кућу и пошла у Црну Гору и стојала, и зато је нећу прифатит никад у моју кућу“. И ја, бојећи се да не окури које зло међу њима, рекох и осудих да [ј]o[ј] имa дaт капетан Ђуро Јановић 20 цекинах и ћурдију, свите и ње прћију сву што је од оца донијела. И то учиних да не буде које зло међу њима, а то наша црква ваcтoчнa не допуштаје никад раздвојит жену от мужа, но нарав и зло овијех непо[ко]рнијех људих от крајине. И молим пресвијетлога господина софрапровидура како мога милостиваго принципа да им запријети његовом влашћу да не окури које зло међу обије парте но да стану у миру. 

Учињено у Луштицу 1763, ноемврија 12. 

Влад[и]ка Сава рукоју 

Оригинал, писан руком владике Саве. ИАК, фонд УII 90 (1763).