Ванредном провидуру Пјетру Ему
4. VII 1765.
Пресвијетли преузвишени господине, господине мој мили,
Тако чујемо да те сиромахе пеђевшете који су повели владику Василија на Ријеку. Свеђу пошли свеђу дошли. Што су [к]риви сиромаси да пате? Што ли смо ми фалили преведрому принципу да не смијемо његовијем морем ходит кудије свијет иде? Ми нијесмо принципу учинили ни штете ни срамоте но службе доста и крви просули доста за њега, а владика Василије није поша за штету принципову ни за срамоту но за после наше црковне и за нашу сиромаштину, е су ни сиромаси у невољу изјели све што смо имали, пак калуђери и фратри иду по свијету да просе да се хране. Ни то им забрањено није, Но, ето, нама сад то што чините тијема сиромасима, то нама чините. Но те молим како мога принципа пушти тога сиромаха, не мучи га, а знам тко то чини, кому сам пуно ваља. Да Бог да и опет да му ваљам у невољу како сам и приђе, и то ће бит брзо, ако Бог да. И молим те даруј ми тога сиромаха да се не чини конфузија и да се не мути народ.
И просимо ти у Бога свако добро.
1765, ијулија 4.
Митрополит скандарински и приморски Сава Петрович на службу
Оригинал,
гисан руком владике Саве. ИАК, фонд УП 92 (1763—1765).
Нема коментара:
Постави коментар