Ванредном пpoвидуру Антонију Бембу (12. XI 1727.)

 

 

Ванредном пpoвидуру Антонију Бембу

12. XI 1727. 

Пресвијетли и преузвишени господине, господине прегрљени,

Не умијући друго писат него се само поклонит с овом нашом пониженом [књигом] Вашему преузвишеному господству, како и с оном првом нашом пониженом [књигом] на коју смо имали одговор от нашега преузвишенога господства. И јесмо мучени и трудни от многе смутње и огња међу који горимо у ову крајину, ма пак веће смо мучени от наше болести ножне, гњиjући моје ноге от труда и зла које сам зло добио у моју младост трпећи студове и мразе, трпећи стојање на васеноштна бденија, молећи се Господину Богу за ови стрптиви и безумни народ, трпећи узи, окови жељеза, тамнице, кошницу -  ко и апостол Павал за црков и вјеру - трпећи разренија и разграбљенија црковнаго, а све за службу господску, како је по свему свијету чувено, а некими злотворми невјеровано, него на лажу обраћено. Ако се може лукавство и јад унутра скрит који држе лукави и зли и проклети чловеци, а на се болест и труд јавно и очито види, имајући и чатећи света писма која нас уче да имамо све истина уфање по грчaски упованије на милост Спаситеља Бога да ће бит примљени наши труди и болезни пред Спаситељем Богом, уздајући се и у Вашу пре велику мудрост да ћете вјероват нашој немошти. Били смо се спуштили доље у Грбаљ и приступили близу Вашега преузвишенога господства да се дођемо поклонит Вашему преузвишеному господству. Утолико нас смутише неки неразумни који су дошли безумно у Котор, а не авизали напријед Ваше преузвишено господство ни господина кавалијера, а ни нашу слабост, а ни Паштројевиће, а ни Цетињане. Ово или ђаво мути или нечија препамет или сасма беспамет. Ја се находим тешко мучан, јер сам хром; не могу по горах ни пљеши, ни на коња ходит, а не бих се лијенио, Бог зна, за умирит крајину, не бих гледа ластоћу, не бих гледа високост и господство, него бих апостолски и пјешице ходио, и учио и мирио, него како приђе више рекох, пристигаше нас труди и болезни. Не можемо се наканит уру хода поћи, а књиге без чловека слабо слушају. Зато смо писали и господину кавалијеру Бући, нека се нађу два чловека нека раде поћ и саставит ове људи на рок уречени да не трају и не троше по двије, по три сетемане, зашто је мало спензе у овијех људих. Слабост моја много слабо пише, а Ваша ће превелика мудрост све достић и умирит, и ја ћу хром послужит Ваше преузвишено господство колико најбоље узмогу, ма срцем и љубављу, а на ноге стојат не могу ни чрту от уре, вјерујте ми. 

1727, нојемра 12. 

Данил владика Оригинал, писан руком владике Данила.

ИАК, фонд 46 (1727-1729, бр. 557).