Ванредном провидуру Винченцу Лoрeдану
2. V 1725.
Пресвијетли и преузвишени...
Примили смо Вашу пресвијетлу књигу и разумјели што пишете и заповиједате. Ваше преузвишено господство, знате добро, што су дјела ијепискупска и свештеничаска, и није потребе за то много често писат. А ја сам стар, мало сам фалио очима: не видим ни писат, ма сте познали у прва моја писма како Ви се обећајем у сваку љубав от на[ј]веће прекше послужит и ово мало крви не поштеђет за приличну љубав која је без гријеха и срама душе и тијела. Тако и сад потврђујем, ма видим да такве преше сад није, али се бојим да се брзо примиче или свој овој крајини или само овому народу, а за солдате не умијемо што ријећ, зашто то наша дјела нијесу. Утолико смо говорили и писали и учили свакога кнеза и попа, и калуђера, такођер и свакога христијанина, ако би видио ђе бијежи који солдат да му не даду поћ у Турке него да га обрате пут Италије или пут Делмације. И тако су мнози добри и душевни људи учинили, а зли чине што им је драго докле и њих зло стигне. Али је ово превелико чудо како сваки дан солдати бијеже, не знамо али от глади али от зле памети. Зато ваља мислит ткo je нa[j]веће за то крив, нека је на њега грех и срам, а не на ову крајину, зашто пак није далеко турски куфин. Ваља на крајину добро солдате хранит и плаћат.
Данил владика цетињски Божијеју милостију митрополит скендеријски и [приморски]
1725, маија 2.
Адреса: Софрaпpoвидуру господину Виценцу
Оригинал, писан руком владике Данила. ИАК, фонд УП 44 (1725—1727, бр. 528).
Нема коментара:
Постави коментар