Ванредном провидуру Антонију Бембу (3. Х 1727.)

 

 

Ванредном провидуру Антонију Бембу

3. Х1727. 

Пресвијетли и преузвишени господине, господине мој предраги,

Ни нижеименовани примили смо јутрос књигу Вашега пресвијетлога и преузвишенога господства на трећи октобра, на дан Светаго свештеномученика Дионисија Ареопагита и разумјесмо сваку заповијед Вашега пресвијетлога и преузвишенога господства и радићемо својијем срцем и својијем животом, опслужит Колико најбоље узможемо. Иако сам стар и хром, ради ћу сити доље у Приморје на 12. октобра; приђе не могу никако от своје једне велике преше. И у ови исти дан кад ми дође Ваша пресвијетла књига и заповијед, они ча[с] смо дозвали Цетињане и Бјелице и књигу смо им чaтили, и сваку вашу господску заповијед сказали, и много их учили и карали да послушају прво Божије заповиједи пак и господске. И они се обећају да ће доћ и поклонит се Вашему пресвијетлому и преузвишеному господству, него одговарају мене да им је нетко сказао да су уљегли неколико Паштровић у гору, на кланце па их чекају и кога убију приђе него се мир и кметови поставе. И ја не знам може ли бит ово истина или им је пријатељ право сказао или љут злотвор слагао да их смути да на мир не иду, теке виђу да су с тога гласа сви смућени и пошли су сви око стоке за чуват се да им чобане не побију. Ми смо на чудо и на велике муке међу обије парте, зашто су обије кичељиве и непокорне и не гледају на душевно спасеније него гледају маловременују тјелесну славу која ће их све упакљене муке стопит. Писао сам пресвијетлому и преузвишеному господину зенералу да вас ови наш труд, а и господски, у никакву ползу, сиреч у никакву задужбину иде. И паки сам писао његову узвишењу да ћу руке омит от ове мутње и поћи сјеђет у манастир и Бога молит за своју душу и за своје грехи, а ово нека мире сердари и гувернадури с господином кавалијером. Ја сам доста трошио залуду своје убоштво. Нека се такну и они у оно што су Сенату досад измамили и залуду изјели. Ово ћу им у очи рећи, а ја ћу се за љубав Вашега пресвијетлога господства јошт ову јесен потрудит, пак ћу сјеђет и руке умит от ове службе. 

Данил владика цетињски Божијеју милостију митрополит скендеријски и [приморски] 

1727, октобра 3. 

Ово укратко побашка пишем Вашему пресвијетлому и преузвишеному господству добре ми стимај и добро држи главаре от Грбља. Ако ово они не смире, други неће, вјерујте ми, зашто то толико имамо људих који су вјерни и послушни и који се људски држе и људски разумију, а наше Црногорце и наше Паштровиће не би свети Јоан Златоусти у праву регулу обрнуо. Бог им памет просвијетлио и грехи орпостио.

Исувише свега овога мојега слабога писма приказаћете сву истину преведрому Сенату да је све истина што је писато и послато по Паву Кнежеву, а друзи који пишу ништа није истина, но лажу, но лажу и народ су с тијех лажах смутили поклали. 

1727, октобра 3. 

Оригинал, писан руком владике Данила, ИАК, фонд УП 46 (1727-1729, бр. 755).