Ванредном провидуру Антонију Бембу (13. VIII 1729.)

 

 

 

Ванредном провидуру Антонију Бембу

13. VIII 1729. 

Пресвијетли и преузвишени господине, господине предраги,

Примили смо Вашу пресвијетлу књигу и све смо разумјели што ни заповиједате и авизавате како сте добро углавили и утврдили с кнезовима от Црне Горе. Нама је то мило ако се испуни, зашто је виђело и познало Ваше преузвишено господство како се ми Вашој части и слави вазде радујемо и веселимо. Ма се бојимо от зла, хоће ли бит људи мирни пошли из Котора, зашто се овамо другојачије кажује, ма ја у те ствари и у те плате посла и немам нако онолико што ме тко моли да пишем Вашему преузвишеному господству да му се прави дио учини. И ја сам много досадио Вашему преузвишеному господству пишући за те њих молбе, ма ја ако и пишем и служим, а не чиним штете ниједне, него авизајем што је за корист господску, Бог зна, а господа нека чине и владају како их Њих мудрост учи, а ја сам служио докле сам могао, а Бог зна, о мојему х[љ]ебу, а без ниједне штете и спензе господске. И данас служим онолико колико могу, ма већ не могу ничим, нако нешто мало с овијем пером, ма и шњим зље могу, вјерујте ми, ма докле узмогу, писаћу оно што знам да је за корист толикођер што је и за штету. Знам и писали смо и у Сенат и господину зенералу, може бит и Вашему преузвишеному господству да се је сва крајина с тијех платах смутила ма ако не верујете нами, а ви верујте кому знате. Ја једва и чекам ако узмогу да починем. И остајем и бићу. 

1729, a[в]густа 13. 

Адреса: Пресвијетлому и преузвишеному господину господину софрапровидуру господину Антонију Бенбу у пресвијетле руке у Нови или у Котор где се нађе, скоро, скоро

Оригинал, писан руком владике Данила. ИАК, фонд УП 48 (1728—1730, бр. 117).