Ванредном провидуру Антонију Бембу (3. IX 1729.)

 

 

 

 

Ванредном провидуру Антонију Бембу

3. IX 1729. 

Пресвијетли и преузвишени господине, господине предраги,

Примих јучер на 12 урах дневи Вашу пресвијетлу књигу у коју разумијем све што ми заповиједате, ма моја слабост не лијени се ончас одговорит и поклонит се Вашему пресвијетлому и преузвишеному господству. Нама главари и кнезови от Црне Горе нијесу ништа написали, ни устима дошли рећи, него теке чујем тако по туђијех ријечих да се сва Црна Гора срчи зашто су им се толике плате уздржале, пошто су им тако очито послате и очито казате. А може бит да је разумљело Ваше преузвишено господство у моју слабу књигу коју смо Ви упространо одговорили на ону Вашу коју сте ни упространо били писали. Моја слабост нема преше да се у те плате мијешамо, зашто видимо да добивамо велику омразу на двије стране: от једне стране, срче се господа на моје праве авизе, а от друге стране, срчи се вас ови пук, како да им ми сметамо да им се не дају; а треће је на[ј]већа срџба от онијех који су их научили шотомано јести. Такву ти ја омразу добивам. А за ову вљеру и за ови мир ја ништа не знам, нити ми тко отовуд за то што говори. Толико што разумијем што ми Ваше преузвишено господство пише за које ти не умијем сигуро ништа одговорит. То у кнезове стоји, и у сердаре, и у гувернадуре. И у Котор је миру вазда мљесто било. Немо[ј]те и онако вљероват, а ја, Бог зна, не могу ни о себе радит, него сам пошо у пустињу починут докле што оздравим, а медигах нећу, никога до једнога Бога који Бог влада животом и смртију, и здрављем и болешћу.

И остајем и бићу на службу Вашега пресвијетлога и преузвишенога господства

Данил владика цетињски Божијеју милостиiy митрополит скендеријски и (приморски) 

1729, сек(темвра?] 12. 

Оригинал, писан руком владике Данила. ИАК, фонд УП 48 (1728—1730, бр. 70).