Ванредном провидуру Антонију Бембу (22. VII 1729.)

 

 

 

Ванредном провидуру Антонију Бембу

22. VII 1729.

Пресвијетли и преузвишени господине, господине предраги,

Ми смо стари и у ноге љуто болесни, а и у очи, у руке не много здрави, ма у срце, фалећи Господина Бога, и здрави, и вљерни. И ништа фалсо не пишемо које би донијело штету господску, него се уздам у Господина Бога да свако моје слабо писмо носи корист и част господску и велик напредака ако се узвљерују ова моја слаба писма. Ако ли узвљерују, мене није ништа мучно, него ми чине почиват и с миром Бога молит за своју душу, а већ нигда ништа не писат. Јово Станишин вљеран је чловек, а Вукосав, његов брат, и вљеран и добар, иако је от болести брзо остарао. Ја не просим ове двије грације за моју корист, ни за моју част, него веће за Вашу господску част, Бог нека зна. А Ваше преузвишено господство чин’те како знате да је боље и корисније, зашто ја већ боље и вљерније служит не могу него служим, а да боље могу, не бих се штедио, Бог зна, него и ово што чиним, веће чиним него могу, а за велику штету моју. Поп је Богдан фалио био, и његов отац, Господину Богу, како смо Ви писали у на[ј]прве књиге, пак је дошао и покајао се је и заклео да ће управ служит. Зато смо га помиловали и послали да му дате они дио платах, и он их је узa[j]мио у Јова Станишина и оставио писмо-шконтру у камару которску и пошо је дома. А Ваше преузвишено господство ако је право да верујете, подаћете те аспре Јову Станишину, ако ли нећете вљероват, хвала је Богу, ми нећемо гори бит, зашто то себе не иштемо, а и тому Вукосаву није добро да му то предвајате, но уједно дате. Ако не буде ово на[ј]задња моја служба примљена, неће ни на[ј]прва бит примљена. А писаћемо пространије по Марку Рафаиловићу, ма ако је воља Вашега преузвишенога господства, пуштите те два млађе Цетињанина, а ти старизи нека постоје ј[о]шт замало, нека познаду господу да умију буди у старост памет учит и господу служит. 

1729, ијулија 22. 

Адреса: Пресвијетлому и преузвишеному госпону и господару софрапровидуру господину Антонију Бенбу у пресвијетеле руке

Оригинал, писан руком владике Данила. ИАК, фонд УП 48 (1728—1730, бр. 133)