Ванредном провидуру Габријелу Болду-у
2. II 1726.
Пресвијетли и преузвишени господине, господине препоштовани,
Колико смо писали и наша слабост Вашему
преузвишеному господству и Ваше преузвишено господство нами, заисто види се да
ниједнога добра плода не рађу све оне књиге што се пишу, пошто не хоће Ваше
пресвијетло господство умирит ове нове свађе, но находи враг пут окошен с
којијем ове људи у пакљене муке води, а та[ј] пут прокаша лицемерна љубав и
помоћ. Могу рећ да припомага големо златни и сребрни мач и пут косит и ђаволу
на вољу чинит. Зато се ово не може умирит. Ми смо сад на голем труд пишући и
молећи Ваше пресвијетло господство да ово скоро, скоро умирите, али видимо да
не хоћете, него сомињете неке освете и неко поклање ново и старо
недоброчинство. А ми чистије и правије кажемо како чисто и знамо и освједочено
је и чувено по васему свијету, како су ови људи у ову крајину вазда били и
вјерни, и часни, и јуначни, и свакому господару послушни и готови на службу, и
први поштеношћу от свега свијета, колико Паштровић толико сви Приморци и Црногорци
и Брђани и сва ова крајина. Него су се сад одскоро смјели и позлили, а све от
нестиме и от глобах и неправедна суда и от науке господске за освету. А није
господи речено от Бога да потичу људе на освету, но да их то уче на мир и на
Божији и господски и да их зову на суд, па нека виде тко је за милост тко ли је
за изгубљење зашто је у господску власт и живот и милост. Зато се јоште молим у
ову трећу књигу да помирите крајину без лицемерија да се љуто сви стари не кајемо
уједно докад преша буде. Заиста је речено от Бога господи ма чијим страхом зле
људи наказиват, ма не лицемеријем судит, но праведно сироти и властелину, брату
и пришaлцу, а сви смо братија на светому крштенију.
Другу [књигу] већ не пишем, зашто уморих и себе и канцалијера Вашега.
Данил владика цетињски Божијеју милостијy митрополит скендеријски и [приморски]
1726, фер[вара?] 2.
Оригинал, писан руком владике Данила. ИАК, фонд УП
48 (1728—1730, бр. 285).
Нема коментара:
Постави коментар