Своме брату Раду (27. ІІ 1713.)

 

 

Своме брату Раду 

27. ІІ 1713. 

Данил владика, у хитошт писах Раду Стјепчеву с браћом 

Тако знајте како ви написах доста. Јошт хоћах, него ми неста књиге, али је доста и ту, него тако слуша[ј]те како ви пишем у обије књиге. Нека ти коњи стоје ту. Нису то коњи Бућини, ни кога другога шудита принципова него су то коњи турски, тебе оста[в]љени на оманат. Ти их из твоје руке Турком дa[ј]! Нека се твоје поштење броји и нека знаду Турци и сваки да су их чојку оставили и нека знаду да је и Црна Гора вљерна, а да их врнеш Бући, осрамотио би и себе и мене, и сву Црну Гору, зашто би река Бућа Турком: “Видите ли, Турци, како су Црногорци невљерни, не хоћaxy ви ни коње врнут што сте им на вљеру дали, него ви [и]х ми силом от њих скуџасмо”. Тако би се Бућа фалио, а нас срамотио и сву Црну Гору. Зато не врати, не срамот ни себе ни нас, ни све земље, него нека Турци требињски дођу, како сам ја провидуру писа. Тако коње и врати, а другојачије никад. Чува[ј] се! нека стоје до Ђурђева дневи, зашто ја дотле не имам збора с никим, а теде, ако кому узваљам зваће ме и ја ћу му се озват, а ја с Бућом немам договора ни збора, него с већијема, зашто, хвала Христу Богу мојему који ме дарова, имам ја у Црну Гору и у Приморје и у Брда 200 главарах и властеличићах који могу већи господари бит от Буће при кому ти драго краљу за кога хоће војеват и крв проливат, како и код истoгa ћecaрa има нашијex ђенералах, а некали таквијех кавалијерах. Не знамо ђе му је та каваљерија, теке једно празно име. Слиши мој Раде, ако се кому ова земља с добре воље предаде и почне за њега крв своју проливат, пак што бољши не буде от Буће, чума га уморила да рати и не види! Тако знај, а ја сам Москов, Москов, Москов! Говорим, говорим, говорим, а чи ја, тога и сва земља! Ово се говори ако Москов усхоће, ако ли не, остави! Хвала Богу. 

Фе[рвара?] 27, 1713. 

Адреса: Раду Стјепчеву у Његуше. Не кри[ј] ове књиге, него ако ти који проси, чати често, макар и Бући испиши копије. За то мене није бриге. 

Оригинал, писан руком владике Данила. 

Факсимил овог писма објављен у књизи: Историја Црне Горе од искони до новијега времена. Списана Симеоном Милутиновићем Сарајлијом, - у Београду, 1835, између 44. и 45, стране.